Песме / Милета Јакшић

#76

МИЛЕТА ЈАКШИЋ

ЗОВА

Она отима росу и сунце

Другим биљкама с тим хладом њеним...

Данас је хтедох да посечем, Да је искореним.

Одвратише ме да то не ченим..., По речима њиним

Зова је одувек била

Нечисто дрво чаробница вила: Често их виђаху онде где стоје Како чешљају златне косе своје...

ја, у осталом осетим, понекад

Тај страх мистични људи и жена Дрво је можда посвећено било Божици каквој паганских времена. Рано с пролећа она прва листа, Тајно скровиште вилина гњезда

А кад процвета, она заблиста Мирисним китама ситних, белих звезда... Замишљам да су некад жреци њини Док се тамјан пали

Божици бело цвеће жртвовали Ноћу, на месечини ...

И оставих је нек стоји,

Нек се и даље у њој виле крију, И да сам осетим мистерију, Побожну језу предака своји,

Кад жреци под њом врше обреде Крај месечине бледе ...