Пештанско-Будимска скоротеча

149

се надеждомћ одђ н !> удалјо, да, ако ме срећа постигне, и н после нћколико година као официрЂ кући до^емЂ, нћна ће ме в1зрностб , и искрена лмбовћ усреЈшти. ,,ПетЂ година е прошло, одђ како завичаи мои вид10 нисамв. Регимента, у кохои самћ слунпо, воевала е у Мталш и Шмачкои. КапетанЂ ме збогЂ мое храбрости и вЈзрности облшби, и на мош прошнго издћиствуе , да су ме у другу регименту, кон е близу мога села на стану лел;ала, преместили. Мои новни ОбрштерЂ даде ми после краткогЂ времена дозвол!>н1> на шестЂ дана кући отићи, и будући да е у главнми станЂ гј утЂ крозЂ мое село ишо, то ми заповћди, вручено писмо иаипре, и што скорЈе тамо однети, па онда кући отићи. Точно и вћрно 11спун1>нЈе службе — сстб една одђ наиважнш воинички дужностш. Зато саМБ као по вћтру летш, ммслећи, у колико брже путћ свршимЂ , у толико ћу пре мон) Милицу видити. У могђ ро1јеид селу, крозЂ кое самв доста нагло ездш, играху се на улици д1.ца у праху, и едно одђ нгш остане подђ ногама мога конн мртво. Као мунн одбћжимБ далћ • нико ме н1е гонш, и тако стигнемЂ здра†чита†у станЂ." „Трећш данЂ доЗјСМђ на одморЂ кући. Сродници ме сђ радостнммЂ сузама дочекаго. Милица! 0 мои Господине, шта е на овомђ свћту заклетва вћрности дћвоикине? Она е после полђ године одђ мога одлазка удаласе за другога. — Преко свега тога зажелимЂ го видити , и замолимЂ сестру, да ми нћно станиште покаже. Бадаваћепљ го онде тражити, одговори ова, башЂ сада е отишла на гробЂ свогђ дћтета, кога е пре "ћколико дана еданЂ одђ ваши коишшка погаз1о. и „Господине, одђ то доба ве ^ђ четрдесетЂ година прошло е , и свуда самв смртћ тралао • гди су бомбе зуиле, гди су танета зви;кдала - • свуда самв првми бмо: "но бадава — умрети немого — В ал БДа зато, да наипре крваву сћнку дћтета, кол ми е ка-

ко у воини и битки, тако и овде у моши самоћи свагда предЂ очима бмвала, уклонимђ. К го сада више невидимЂ^ она е самномђ помириласе, и дћте мирно лежи у гробу покраи свое матере, кон е тако ^ерЂ одђ жалости и туге умрла." „Мои Господине, н самћ много и премного патш! Та ммсао, да самв, ако и нехотице, дћте убш, морила ме е непрестано. Но сада самв се смирш: на мћсто умореногђ дћтета, ослободхо самв ово овде лежеће одђ смрти." „Господине Капетане, Богђ нека буде сђ вами! — Мои отче, моа Милице, и тм малми ан^елу — тамо горе у небесномЂ царству — опростите ми — ахЂ! — н морамЂ умрети." СтарацЂ умре. — На н^говђ гробЂ дадемЂ спомеиикЂ поставити. КадЂ смо крозЂ Хрватску путовали, посћтхо самв у селу развалћиЂ гробЂ, у ко емђ - н ев"ћрн а Милица, и до нћ дћте лежи. ОТАЦЂ И ТРИ СИНА. изђ Лихтвера. од-в Димит. I Јоповика. Нек1и отацЂ годинама старЂ, а имућствомђ богатЂ наеднако подели цело свое иманћ ме!)у свон три сииа. Ев(? тштђ едиогђ дЈамаитскогЂ прстена, рекне старацЂ, и таи ће припасти изме ^у васЂ ономе , кои за три месеца наичовечше дело учиии. На то се рази ^у синови. По свршетку трећегЂ месеца скупе се сва троица , и наистарш рекне: чуи отзцђ , некш човекЂ повери ми свое добро безЂ икаквм сведока, шта више и безЂ писменогЂ могђ припознанства } и н му после то исто на нћгово за. ктеванћ, са наивећимЂ поштенћмЂ предамЂ. Ни е ли то дело похвале достоиио ? А отацЂ на то одговори: тм си сине чшпо, што е бмло пристоино, дело е добро и похвално, али ни е благородно. Средш.ш синђ рекне, на момђ путу упадие случаино неко дете у техсућу воду. Л