Пештанско-Будимска скоротеча

158

н познатни- ђе{(Ш1Ц; разлика јс у слову а, које се у овој посиедњој речи продужује, дакле ?е потоме продуживану може аозначити: познати, позната, познато; обични пакт. окончај „ии 1 ' неправи у природном ове речи изговору никакове разлике, но само у писму, кога је опредељај, да буде више језичноме изражавању упомоћи, неголи ћутљаивоме разазнавању и избирању речнога значења. 1ербо обично „тми" чита се као и „ти" ; тако са стварежним означавањем овим читању није ништа поможено, нити ни у чнтању може свакога опоменути, да у истој речи а продужи; ајде ако би и то рек.ш да у тој речи као показује, али шта ћемоуречи „богатвш"? јели а продужено зато, што је ии на крају ? Никако! по изговору овде је а кратко ,,богати"; дакле у говору и чигању бји нншта нам непомаже, него нам још у писму смета и замета даје. — Тако исто: предузети посо, може имати два смисла, кои се тек по изговору разазнају; а обични окончај „ тбш " неозначава уву и разуму никакве разлике; око пак и обичај неможе свакоме у читању помоћи; нити ,,тмн*' предузетБН! може означити, да се у горе наведеној речи слово ечита као еГ; предузети посо- и&СЕПОттепе а окончај онет ,,тн" (предузети) да мујави, да сеисто екао е (предузети) чита (у другоме смислу). 1ели дакле са „Б1И'' што год поможено? Готово ништа! Но кад се пише природно, то јест оригинално као што је у језику скројено: предузети посо, предузета реч, предузето писмо, и предузети посо, реч, писмо; онда смо са писањем управо насвоме месту, као што треба. б) Ми треба даимамо правац, по коме да себе у писању управљамо, а то је само једини језик народни; ако њиме пишемо, онда из њега правнла слободно вадити можемо , непознато и необично

са познатим и обичним паметно сравњујући. Но јели то путан правац, по коме се погдикои књигописци управљају, пишући женске и средње речи сЂрпски, а мушке опег славенски (кварежно трећега корака)? Можели се то по правој анало! ни језика допустити? А .ко ћемо мушки пол писати (кварежно) славенски н. п. краснми, слаткш; то следује, да и остала два пола (женски и средњи) пишемо славенски н. п. краснал, красное; слаткаа, слаткое ! Но како шго ово двоје није сЂрпски (него славенски); тако није ни оно пгрво са Б1и; а како није с!»рпски, то против створа и природејезика нашега неразумно радимо, и будаласто без нужде грешимо ! То је већ последње, или рећи нека ревност без разума, кад се силом упињемо, да са слови означимо , и какве еу речи, и откуда су дошле, и шта значе, и како и мајсторски (стварежно) писаги вал>а ?! Ово је потреба, коју бесполица измишл.ава, а сујеверје радо прима, и задгржава'\ А. Д.

СТО РОђЕНЕ БРАћЕ. Србска народна преповедка. (продужен1(г) Лнко 10И срдечно захвали и оде у замакЂ. Овде чарод Јно преда суде пуне вина , оваи вино преда магери и загплта е; „Шта сад "б нашемт. робу чинити валн"? Тб1 знаш 'б, започе аветБ „да в по смрти могт. мужа, драг!И каменг изђ прстена изгубл-ћнт.. Онђ дакле нека намг га донесе". На то се чарод±и обрати Лнку ст» речма : ..Драгш каменЂ моб матере , пао в у море и една га в риба прогугала. Иди дакле на дно морско, увати рибу, узми драгш каменЂ, и сутра мојои матери донеси. Ако ово учинишг добБхћешг