Пештанско-Будимска скоротеча

223

јтријл №ега нијесЈ казаии, само тегова «>антазија, као и друго много којешта. Лко је најприје, као што он каже, било у Славенском јези1.у кђн , па од тога послје иостало кон, онда је без и каке сумње к о н по наријечију сјеверноме, а појужноме ваљало би да је кан (као н. п. с 7, нђ, сонђ , с а н). Што Г. Светић у .Утуку наговјешћује, да кон није Славенскога коријена, то у овоме догађају не значи ништа; јер у Славенскоме језику има ријечи на стотине, којима би ее коријен могао тракш ги у језику Латинскоме, 1елинекоме и Санскритскоме* па оне 1 опет све у нашијем нарјечијама иду свака са својом вретом. Кад би ее,'н. п., ријечи нашој дан тражио коријен, ваљало би Је иепоредити с ријечју Санскритском динам, с 1елинском § ц у и с Латинском (Иев; па је опет у етароме Сдавенском језику д г. н к , у сјеверноме нарјечију денк, а у јужноме д а н> Таво би исто и од к ђ н мора ло бнти кон по сјеверноме нарјечију, а ио јужноме кан. Лко Господ. Светић ово не може или неће да призна, ја му нијесам крив, што се плете у посао» којета не разумије, и.ш што би на силу хтјео л>уде да увјери, да зна и оно, што не зна. — Тако је исто смијешна н>егова етимологиЈа у риЈечима: п р оменути, в4'ти и вЗ>'нути, и ма'на и ма'нити. У цијелој тој ствари ово је истина, да су људи (понајвише кн>ижевници), који управ-о не знаду свога језика, него га к в а р е, мјесто п р оменити узели променути (н.п. према крену т и, минути, венути) ; а мјесто споменути, бринутисе, манути итд. узели су: епоменити, бринит и с е, мани ти : даклем упрзво наопако, као н, п, у Бачкој што се «аа;е прико Дунава, и боле меглава; а мана или махана ријеч је Турска! "сгало еве,. ијто Г. Светвћ о овоме из-

вија, само је за оне диде, који знаду мање од њега, па да се чуде његовој мудрости и етимологијц; а који знаду онолико, колико и он, и више од њега, они се морају смиЈати ономе. П р е Л1 ену ти, Као и оканути се, и остале многе овакове ријечи, ја сам најприје чуо у Сријему; а да Је пр-оменити правилније, о томемнога, који друкчије не може да разумије, може увјерити и Словенски и Руски језик. Да је Г. СветиК прије наиисао своја ^ображавана Србски р"1ЈЧ1И а ' него ја моја „Главна свршивањз суштествителни и прилагателни имена у Српском ј ез ику 2 , и да је мени то ..^обро по.знато 2 , то сам ја први пут чуо од ње1'а из Утука! Свијету је познато, да је мој посао нашгампан године 1827. а његов 1829. и ја еам најприје за његов посао чуо око по.товине онога л,ета у Крагујевцу од Г_ доктора Стеића, коЈи га је читао у Шапцу, а сам сам га у руке добио у Бнјограду на свршетку оне године. — Г. Светић каже г да је моје главно тежеше било само: .С1ИПТПИ и изброити главна свршиванн сушгРСТЕителнм' и прилагателнм'" имена ", а љегово намјерење да |е било: »показати, лако се читави редови р^чш ображаваш, опредкшти, шта управо у оном-в виду значе, и како се од подобни у значешо р-ћчш рааликуго": и тако дајеон, као _онаи п.швачБ, коикуша на дно воде загигорити ее 4 ', а ја да сам, као „онаи, кои по повриГго плива". Онако мисли и говори Г. СветиК, а други њетко може бити да би му на то рекао, да сам ја мојијем проетијек начином за паметне и у овоме послу вјеште л>уде учинио оноисто, што он кагне да је рад био учинити. Кад еу ријечи скупл>ене и једнаке с једнакима у редове постављене, ласно је онда наћи значеи»е ономе, који језик иоле зна; за то