Пештанско-Будимска скоротеча

219

ри с V ш и т у ћ, да рекнемо да јето право по ео.1>н онијех књижевника нашијех, који мнсле да боље знаду, што је лијепо, иего сав народ, и који слагогласије у туђијеи језицима хвале, а у своме га из незнаи.а презиру и грде; но по томе правилу ва.љало би да он и на страни 4. не пише у .,пожешћа" него пожеста (?). Да ли ме сад Г. СветиК разумије ? II да ли још непризнаје, да сам право имао, што сам му казао, да иде у ред онијех списатеља, који не знаду склањати имена? А ако му се чини, да променути није доста истинит примјер, да не зна спрезати глагола, ево му другога: у Суду о Грамматики Г. В Јјкослава Бабукића на страни 28. каже, да ;; од видим не иде прошасто трагоће време виђах виђаше, него е то глагол за себе виђати виђамт. итд е . Ето неоспоримога знака, не само да Г. СветиК не зна спрезати глагола, него и како се намеће друге да учи и да поправља и у ономе, што они знаду боље од њега! Од видим говорисе ви ђах(н. п. ја лани виђ а х боље, него сад: кад дођосмоу оно село још се в и ђ а ш е сунце, а од в и ђ а м виђах виђаше игд.; а рађах и од радим и одрађам говори се једнако. Но овакове ће ситнице по свој прилици бити за Г. Светића ;; Шпанска села^. А ја се усуђујем запитати га још и замање ситнице, н. и. да ли је ;; р а с п р о с т р е о а (стр. 23 ) добро нагшсано према народноме говору и својству језика нашега ? Да ли ;; Добровсковим' а није погрјешка (мјесто Добровскога) ? Да ли је добро речено ;; поноћ превалила" (мјесто пон о ћ и превалило)? Ако ћемо узети , да и наш језик има своја правила , која се не могу преступати и ногама газити, онда су ово све погрјешке; ако ли Г. Светић има право, да не мора пазцти

на правила и својства језика, него да може писаги пако зна и како му је кад вол>а, а други сви да морају признати, да је све добро и иајбо.Бе какогод он хоће и мисли и говори, онда му не треба ништа пркмити .за зло: али ни он не треба да се срди, ако му ко рекне, да је ђак бабе Сми.ћане, и да узакоњава погрјешке и квари језик народа свога. Г. Светић кеже, да су оне неједНакпсти његове (сообштавам и сообшити, вообште и вообгце Немачкои и Немецк1и и старон-Љмачко, Серби и С р б а л н итд.) мале ствари, и „док нам печатнћ мало уредпје буду, те узимамо Факторе, слагаче и корректоре свуда врстнелгоде, све ће такове маленкости и они у еднакостк дотерати^. И ја велим, да су то мале ствари; али опет може бити .да су V данашњему стању наше литературе веће. него, н. п. откуда су постале ријечи кнез и књига. Но ја не знам, како би Г. Светићу у овоме послу помогли Фактори и слагачи и корректори: мени би они могли помоћи, јер како би видјели д и мјесто да, и цв^тт. мјесто свЉтђ, и осим' мјесто осим, знали би одмах, да су то штампарске или писарске погрјешке: али у њега кад бп видјели, н. п. , сообштавамЂ и сообгцити, Н емачкои и Н е м е цк 1 и и старон^ма чко, како би могли дознатн, које од тога он ^ржи за најбол>е, кад и сам каже, да Срби говоре и Н емецк1И, и да се нарјечија могу мијешати, како је коме воља? Доклез1 Г. Светић жели Факторе и слагаче и корректоре, који би у Српскоме језику и у писању књига били вјештији од њега! II то! није рђаваже.«ва: али кека ми он каже, како ће такови л>удипостати, докле списатели најприје не поставе у писању правила и сами се т њима не утврде?