Пештанско-Будимска скоротеча

257

ја на то срдити, нити ћу се око тога да,/не препирати. Само завист Г. Светића приписЈЈе мени у томе њекакЈ славу и без тога срамоту, а ја мислим и кажем: камо срећа, да је ко сва три ова слова прије мене начинио и ј Јзео, те се ја не бих за ово морао мразити с л>удма, особито с којекакијем свезналијем и надрикњигама, који не могу или не ће да признаду, да сам ја она слова нравио, а гдјекоја изоставио, за невол»у, да бих јгодио разЈМЈ и својству језика, или барем хоће друге да увјере, да сам ја оно чинио од беспоелице или за то, што на једно слово мрзим а друго волим, или Бог зна још за што друго! — Штосе тиче ■к,*) оно се не налази само „у старвш' кнвигаманего и у најновијима, које Босански Срби закона Римскога у Млецима штампају и по Босничитају; и за то мислим, да по здравоме разуму нико не може рећи, да сам ја с онијем ријечима : и И значи ђ и Ђ. У црквенијем словима за сад нијееам знао овијех слова (■к и И) љепше начинити," хтјео читатеље да преварим, као да сам га ја први измислио. Колико због мојијех очију, толико и што мислим, да таковаља, ја се старам, да све, штогод пишем, напишем колико се више може о мање ријечи, за то ме је мрзило, а чинило ми се, да није ни од потребе приповиједати, гдје се к налази, како ли се онамо чита. А најпослије ја сам ова слова опет морао у Будимској штампарији наручивати и иравити, јер их ондје није било. на 6) И то само Г. Светић каже, да ја мислим и тврдо држим, да она важност и цијена, коју учени људи приписују нашијем народнијем пјесмама, мени припада; имам ли ја пак ,каку заслугу,

*) Сх овнмђ се и оно „А" у Числу 33. стр. 200, вр- 6. поправли. Н.

и колика је она, што сам оне пјесме скупио и на свијет издао и тако од заборава и пропасти сачувао, за то Г. Светића нити је ко до сад питао, нити ће га у напредак пигати, а још мање, као мога познатога супарника, за судију у том примити. Нјесме су већ штампане, књиге се по народу разишле, људи их на хил>аде читали и многи на памет учили; па сад све да се спале, ни ја их на ново не бих мо^ао управо онако екупити да ми ко стб хил>ада дукага у помоћ даде: јер су многи они моји пјевачи и пјевачице однијели њиховепјесме са собом наонисвијет, н.п. Филип Вишњић, Тешан Подруговић, старац Милија, сљепица Стјепанија итд. — Кад Господин Светић не би био адвокат, могло би му се казати, да није нужно да се он брине за моје помагаче у скупљању пјесама. Као што сам у IV. књизи казао од кога сам коју од штампанијех донде пјесама преписао или добио, онако мислим и на свршетку овога новог изданија (наскоро, ако Бог да) казати и за остале, које на ново буду штампане; онда мислим такођер казати што и о штампању нашијех пјееама, из чега ће се видјети, да ни то није било тако ласно (а камо ли пробитачно), као што Господин Светић мисли и иаговјешћује. на 7) 1а сам се из родол>убиве ревности трудио, да скупим и од заборава сачувам знатне догађаје народа нашега у данашњему нараштају, поред тога трудио сам се колико око тога, да би се Срби бол>е познали између себе, толико, и да би остали народи познали њих с најболЈ .е стране (колико је могуће не вријеђајући истине). И с великом радости видим, да су ови родољубиви трудови моји награђени богатијем плодом ? *», с поносом бих могао казати, да је гатово све, што свијет има достојно 30' <?