Пештанско-Будимска скоротеча

198

— одговори му девоика; — али л морамт. повестисе по волби матере мое, ахт>! са крвавБ1МЋ срцемг морамт> се н нбои повино вати. Сх Богомђ Милане!" „Не, не могу се и одћ тебе отргнЈти." — Алђ теби прети опаснотв." — „Стир^ћпа мати тако едне лгобведостоине кћери! — Мар^о! — бежи са. мномђ ." — — Марја му на ово потмулммт> гласомт. одговори: „Никадт. више! н ћу усамл!>на за тобомт. ттжећи мое дане проводити; ерт> знаи, да бв! бегство мое сл'ћдовала страшна клетва мое матере. и та ба се сигЈрно надт. нама и извршила." ко е дакле; — рекне Милан-к — то н тебе садт. последнвји пјтћ моима прсима пригр. ллвамЂ; алт. добро упамти то Мор10 , само засадт. последнв1И пЈтг. Нека ми слутнн иредсказуе, да ћу л тебе опетг видити; Ха; макарЂ 6б1ло и са оружаномт. рукомт.." — „Милане!"—„ Мбшлишт. тм , да ће мои отацт. увреде твое магере неосвећене оставити?" „Иди, иди, и дражи лготостб твогђ отца; дођи са твои Бугари, и Србалн мачеви такођерг су св '1 јтли и оштри: злт> .чнаи , ако мене ради крвт. узтече, онда Ку л прогнати ову мош спрахма тебе лјо 6 овб изт. мога срца; онда ћу сал1а предводити воинике наше нротивЋ онога, кои човеч1К) крв 'б страстима своима жертвуе. Иди дакле, и ако а дознамт. да тб1 све то у миру трпишт., и очекуешт., докле судба сретже дане за насБ непроизведе, само ће онда либовБ кђ теби навеки у груди^ма моима цветаги." (конацг сл^дуе.)

СПОМЕНЂ НРОШЛОСТИ СРБСКЕ. Два писма Кралн Србскогг СтеФана ДечанскогЋ. 1.) Кадт> е СтеФанг Дечанск1И после смрти оца свога, Кралн Милутина 1321 год., по праву прворођена, СрбскЈи Нрестолт, насл-ђдш, подигао се противт, нћга млађ!*и н^говт. братт. Констант1нЋ ст. воискомт., да га лиши насл-ћдјн, и да се онт. на престолт. попне. МногострадалнБШ СтеФанг, желећи свои поданика, и самогБ, непрјнтелБСки по дигн ^вшегсе единоутробногЂ брата крв1> у-

штедити, мудро сов$говавшисе учини, д а наиоре брата ст> лепвтмт. и братским -Б реч. ма братски умири, и зато му сл^дугоће писмо пошалгћ: „СтеФант, Божшит. милост!к > Царт> Србск1И и Наслбдник-Б (могт.) отца, за. страомг Бож1имт> управлати Народт., пишемт>, рад^. гоћисе, теби момг пожелано^п. брагу Консгант ну, ком' мирЂ желимг. Престани непр1нтелБСтвенно ратовати ст. тво10дп. иновррномв воискомћ! но дођи ми да те усррдно, ко другг друга пршмимт., и санв (достоинство) вторвш, ко сб1нт. Царсжи, узмн, Дра;ава е наша дуга и широка , тако, да у нбои , и одт. н4, обоица удобно живити м0жемо. Н ни самБ братоубјица Каинт., но братолгобца 1осиФа другт>, коегт> ти говореће речи иаводииБ: „Не боисе, вм сге самномт> зло наумили учиниги; ал в н самв Бо. жш, кои е самномт> добро наум1о, и кое ћеш -б скоро увидити." Но кодђ Констант!на ше братскш сов-ћтт. нишда кадарт. бмо изд'киствовати, и зато се пусте у бигку; гди СтеФанЂ побћду одржи; самЂ Константјнт. на боишту остане, а оставша частБ воиске Кралш се ирисон)зи. . 2.) Нисмо М^хаилу СтрашимиУУ> & ралго Бугарскомт., 1330. г. (оваи е имао сестру СтеФана Дечанскогт., Неду, за супругу) Кад-в е гордо-надувенми Сграшимирг 1330 године наипре отеравши (сестру Србскогт. Владателн Неду) свош супругу, Србскогђ Крала увредш, после упаднувши У Србску државу, ову разбоинически роб1о и пустошш, мудрвш Влад -ћтелБ желећи животн толико лшд1и одт> погибели сачувати, тру* дшсе леинмт. начиномт. Кралн Страшимира кт> миру приволети, збо1Т> когт. му узрока ово писмо изт> стана пошл^: „Номнсли драгш и лгобимвш брате Кралћвства могт> у уму твоемг, да н теби никаквогт. зла ни кадт, учинш ни самв; шта више ни за оне увреде, кое си тн менИ нанео, ни самБ никаква зла повода теби дао, ни бар -б , да 6б1 тбј имао узрока, због?> когт. се тако непрјителБСКи на мого државу ополчавашт., Чуемг, да сваковкогг народа