Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

– _ ПИСМА ИЗ НЕМАЧКЕ 47

ноге све увијају у марвену кожу и газе њима по глибу и по тврдом камену. Кад се срце уплаши морају ноге да беже, да га спасу од опасности; кад се срце развесели и раздрага, морају ноге да скачу и да играју; кад се глава опије, морају ноге да посрћу, и опет нико неће ноге да поштује. Једина Енглеска има орден за ноге. То је један између највећих ордена на свету, и стоји у врло великој важности; тешко се заслужује, а предаје се са особитим церемонијама. Цареви и краљеви држе за особиту славу кад га добију, поред свега тога што на њему стоји написано: „срам било онога који што рђаво о овоме помисли!“ — Тај орден ништа друго није него подвезица од женске чарапе, и подвезује се испод десног колена.

Чудновато! — Све боље енглеско друштво тако је васпитано, да међу њима, нарочито где има женскиња, морате пазити на сваку своју реч, много више него кад сте у немачком друштву. Енглескиње често оставе какво друштво и оду, а најучтивијем странцу и не пада на памет да оне беже од његових за њихове обичаје непристојних речи. Код њих је псовка и безобразна реч и оно, што код других народа није. Половину хаљина што се носе, а најмање оне комаде одела што до голога тела стоје, не смете у разговору споменути. То је за њихове обичаје неучтиво, безобравно. — Недалеко од Монблана у Швајцарској, пролази се поред једне лепе рачвасте клисуре. То је велики каменити брег, сврх кога, када није суша, вода окомце пада доле, и то, нарочито кад вода пресуши, изгледа као две ногавице. Путници и путнице свију народа ту се радо уставе и гледају; само Енглескиње оборе очи преда се и туда брзо прођу. Кад запитате швајцарске вође за што оне то чине, они вам одмах одговоре: „само за то, што се та стена зове „жуте панталоне“, и што је заиста налик на панталоне.“ — Рукавице су изузетак, оне премда се носе до голе коже, стоје у особитом поштовању код енглеског господског друштва. Не морате на ногама имати чарапе, али уч-