Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

700 ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ

што није с нама пошло оно теле да нас разговара. Кад човек с неким иде, треба бар по каткад нешто да рекне: увреда је ћутати. А шта бих имао ја са овим непознатим човеком разговарати Да ја сада рекнем: топло време! он би поновио те исте речи. Нема ни једне паметне ствари о којој бисмо могли повести реч, а и доста смо се већ наразговарали, он је рекао: теле; ја сам му признао да је то заиста теле. О томе се није могао разговор даље продужити. Разговор је као река: она жубори кад наиђе на противности. Камење задржава њен ток, а она хоће даље да тече, ту одмах чујете међу њима свађу и препирку.

Да се почнемо разговарати о новостима, о политици, о наукама, не вреди. [о све налазимо у новинама и у књигама. Хиљадама стручних људи има што непрестано о свачем мисле и пишу. Боље гам је читати књигу, него разговарати се с оним које је ту књигу написао, па макар како он био мудар. Ако не мислите онако каошто у књизи стоји, она ћути, неће да се препире с вама. Можете је грдити, можете је за врата бацити, она се не противи. Један калуђер, кад је год читао Волтера, окрене се његовој слици, и пошто му дуго, по Светоме Писму, доказивао, да нема право што је онако написао, напослетку обично викне: „Ти ћутиш, безбожвниче ! Немаш шта да ми одговориш. Признајеш своју погрешку, несретниче!“

Непрестано мислим какав би пријатан разговор почео са овим господином > Треба бар неколико речи, ради учтивости, рећи: Са непознатим човеком разговор се обично почиње са познатим стварима. Хтедох му казати да је врло врућина па скинувши капут, нехотице рекох: „данас је зима!“ (Он одмах одговори: „јест!“ Скопча свој капут на прсима, извади из џепа једну велику вунену мараму и њоме замота врат, за тим навуче рукавице. Има право! Овом долином каткад изненада, а особито у овом месецу, дуне хладан ветар, и ко зараније не пази на себе, прозебе и умре. Зато и ја опет обучем