Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

под — Кмом~ 55

ПИСМА ИЗ НЕМАЧКЕ од

нема ништа. — Нека га нек стоји, ја ћу проћи поред њега, неће ме ни опазити; занео се у мислима о сену. Да је слама, може бити да бих и ја застао. Слама је сасвим нешто друго: она је родила хлеб што нас храни, има корисну прошлост, може имати лепу будућност. Слама, сламнати шешири, сламњача: нису празне речи. Кад рекнете: слама, пуна су вам уста. Кад у тој речи изоставите оно писме, којим се почиње реч мисао, а место њега метнете писме којим се почиње реч во, онда излази оно за чим људи много жеге и жедне. Од сламе можете много којешта начинити, а од сена не можете ништа. О њему немате шта размишљати. Сено ме није нигда привлачило, ни у младости, када сам имао боље зубе.

Ах, ево га и он пође; наситио се сена. Идемо даље упоредо. Да се нисмо амрелима поклопили, ударили би раме о раме. Сунце све топлије жеже; то ме увери о ономе што сам у многим ученим књигама читао, да је клима све топлија што се даље к југу иде; можебити да ћемо до подне доћи тамо где палме расту. — Обојица застаско код једнога телета што пасе крај пута. Оно диже главу и гледа у нас, ми сагосмо главу и гледамо у њега. Ми налазимо забаву гледећи у њега како прежива; оно налази забаву гледећи у нас како ми пушимо. Један пут опружи врат, и рече: „му!“ Ми му ништа не одговорисмо. Каква прекрасна будућност пред њим стоји! Оно ће, кад дође у своје зрслије и паметније године, бити во. Дуго смо га гледали, и оно је нас дуго гледало, Кад смо пошли; мој друг отвори уста и рече: „теле!“ ја му још оштроумније одговорих: „да теле!“

Идемо низ брдо, кораци наши много су бржи; то нас увери да је лакше ићи низ брдо него уз брдо. Људи целога живота имају се нечему новом научити. Ми се разговарамо француски, то јест Ћутимо енглески. Он гледа низ Рајну, ја гледам уз Рајну. Несносно ми је и познато, а камо ли ово непознато друштво. Обојица ћутимо као неми. Штета

7“