Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

102 Е ЉУБОМИР-П. НЕНАДОВИЋ

неко чудо, морам споменути, да против своје гробнице, премда је била узана и врло мрачна, није ништа приметио. Добри Немци, који су задовољни свачим шта Бог и краљ чине, нису ни разумели шта у његовим књигама стоји. Први су Енглези његову науку дигли на ову висину где сада стоји, али су признали да ни она није савршена.

Ја хоћу самоћу. Мој другар с клупе нека иде куда хоће, ја желим да будем сам и да идем какохоћу. За.то ево хоћу да легнем на траву у хладовину испод овога гранатог дрвета. Поклопио сам седобро амрелом. Жмурим, жмурим, јоште жмурим. Кад погледам испод амрела, низ брдо, нигде не видим свога другара; он је одавно отишао. Срећан му пут! Тек ћемо се сутра видети на извору оне: вруће визбаденске воде. (Сад се могу слободно исправити и сести, могу и амрел на страну уклонити, да се нагледам овога лепога зеленила м да се наслушам песама од птица што су на овом дрвету јулрос певале. Кад сам у самоћи, осећам се у најмилљијем друштву. Ах! Гле, ето путем низ брдо онога високог Енглеза, што свако јутро у шест сати пије четири чаше визбаденске воде, а у осам сати попије: пет чаша магарећег млека, и опет му се ништа не познаје; његове уши остале су исте онолике колике су и пре биле. Да би се уверио да с млеком не варају, он свако јутро стоји и гледа докле помузу. Ено га застао, кашље, пљује у мараму и пажљиво разгледа пљувачку. За њим на десет корака иде његов фијакер. Он се прилично за ручком разго– вара, аи говори само о својој болести. Два пута. ме досада питао: како изгледам данасг И ја сам му оба пута одговорио: велика промена. Једна Францускиња из Дежона, млада, здрава и свагда разговорна и весела, кад је год случај нанесе за ручком да седне према њему, и не чека да он пита, него: одмах гласно викве: „ах, господине, како добро ви. данас изгледате!“ Он се слатко осмехне, остави ви– љушку и нож, па са везаном салветом око врата: пређе преко сале, н стане пред огледало да се види