Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

о ам

ПИСМА ИЗ НЕМАЧКЕ 103

-=а она Дижонка смеје се као басена. Ето га све ближе низ брдо. Он нема амрела, али је завио око шешира велики бед пешкир и пустио крајеве низ леђа. Из Бомбаја донео је и тај пешкир и ту болест. Надам се неће се зауставити кад ме види. Али, за сваку сигурност, да ја опет легнем и да се заклоним амрелом. Већ ми се јежи кожа од његовог друтива. Прво ће ме питати како изгледа, па ће ми онда показати мараму у којој је путем пљувао, за тим одмах грдиће немачке лекаре како не знају ништа, и не умеју да му кажу од чега болује. (С таким људима шетати по обалама лепе Рајне, било би страхота. Један од нас двојице умро би до мрака од једа и од дугог времена. Изложен сам опасности. Он ње познати мој амрел, зауставиће се. Осећам да се љутим. Узео бих три бразилијанска колачића, али немам до само њих три, а можда ће ми требати. Ко ће знати какве ме незгоде до мрака могу снани. Колико је тренутака у животу, толико несрећних случајева око човека непрестано трепте. Родити се на овај свет: то је права и највећа не-

срећа. За њом следе све“ друге несреће, Толико р - 5

милисна година, милиона векова, прошло је без мене и без овог дугачкот Енглеза! Зашто и ове године, што за њима иду, нису тако учиниле» У толико бескрајном времену откада нас двојица да "се у једном веку родимог Откуда он чак из Индије да дође да моје спокојство узнемирује2 — Божја воља! У оваким незгодама, после колачића, помисао на милион година најбољи је лек. Кад умремо, или докле се не родимо, милион година брже прође него један минут.

Добро је. Несносни Енглез прошао и отишао. На читавом путу уз брдо нико се не види, осим по гдекоја гомилица девојака и деце; иду у цркву или враћају се из цркве. Они, по двоје по троје, загрљени иду и певају црквене песме. Благо ономе ко налази лека у Бога више него у бразилијанским колачићима. Човеку, кад је у доброј вери на Бога, живот је радост, смрт му није страшило. Кад човеку