Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

104 ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ

деветнаестога века истргнеш из срца мисао о Богу. чиме ћеш му попунити ту велику празнину = Данашњи људи још нису спремљени толико, да могу ту празнину попунити наукама и зрелим разумом. Велики безбожник, Волтер, рекао је: кад не би било Бога требало би га измислити. Велики Сповенин_ Палацки, рекао је: кад не би било Аустрије, требало би је створити.

Полазим даље. Весео сам. Ничега више нема што би ме љутило. Читав овај лепи дан припада. само мени и мојој самоћи. За неколико мивута. бићу у равници, потом за двадесет минута прећину равницу. Сешћу на обалу Рајне и с њоме ћу се слатко разговарати. Ми смо стари познаници. Она ме много воли; једанпут, кад сам се купао, тако ме силно загрлила, да сам се једва отргао, у мало ме није удавила. — „Ево и мене!“ неко викну с десне стране пута и онај мој другар с клупе подиже се испод дрвета, и раме уз раме идемо даље. ја се предам својој судбини. Божја воља! (пет се почињем љутити. Чудо ће бити, ако сутра не добијем грозницу. А што бих се љутиор Пут је свачији. Когод хоће може ићи за мном, преда мном или поред мене. Немам право љутити се; имам неограничено право ћутати и ове лепе пределе гледати. Али ми је ипак незгодно с једним човеком тако дуго ићи а ништа не говорити. „Господине — рекох напослетку, пошто сам један колачић прогутао ви сте данас наишли на врло непријатна друга, биће вам дуго време: ја обично мало говорим“. „А ја нимало! — одговори он — можемо заједно ићи без досаде један другом. Сматрајте да ме нема!“ =— „Исто тако и ви, што се мене тиче“, рекох ја, и били смо обојица врло задовољни, није нас вишећутање тиштало. Последње наше речи значиле су толико, колико кад двојица један другом рекну: лаку ноћ. — Идемо даље безбрижно и весело. Сваки ужива потпуну слободу говора и ћутања. Нека ов: говори колико хоће и шта хоће, мени стоји на вољу“