Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

ПИСМА ИЗ НЕМАЧКЕ: 105

са - теби А а С

хоћу ли му штагод одговорити. Тек сада осетим како је то пријатно бити сам, и не бити сам. Сишли смо у долину. Рајна се више не види. еста Рајне, место тога широког воденог пута, зидимо пред собом узани, гвоздени пут, што иде из Франкфурта у Кобленц; није, него из Кобленца у Франкфурт. Опучимо ићи уз пут, може бити да је та низ пут. Забавља нас корачање с гредице на тредину; каткад идемо по самим гвозденим шинама. Мој другар седе на једну гредицу, ја седох на другу гредицу; између шина седосмо; насред пута седосмо; обојица седосмо. Он скиде с леве ноге ципелу, па пошто У њој не може да нађе камичак што га жуљи, скиде онда и чарапу па је преврће и тражи по. њој камичак као да буву тражи. Ништа не може да нађе. — „Ах, рече сам за себе, десна ме ципела жуљила!ј“ и поче изузивати и ону другу ногу. Ја, који нигда без посла не стојим, бирао сам око себе најлешше, црвене, округле, камичке. Има их тако лепих да се могу у прстен метнути. Хоћу да их понесем апотекару. Он их може Енглезима продати, па ћемо новце делити. Треба човек сваком приликом да се користи, и гдегод може са својим трудом, на праведан и поштен начин, себи новаца

"да заради. Наједанпут чујемо да неко страховито

виче. То се нас за цело ништа пе тиче. Ко бис нама имао посла! Платимо, гдегод што потрошимо. У целој Германији немамо никога познатога. Глас све се више приближавао. По дрктању гласа познајемо да онај што виче нагло трчи. Нека га нек

виче: сваки Немац има свој занат: можебити то

му је занимање да ваздан трчи и виче. Наједанпут видимо пред собом чувара железничког. „За име божје, |

"бежите с пута! Сад ће влак с колима туда да прође,

и разгњечиће вас као муву: То су страшне речи за нервозне људе. Кад рече: згњечиће вас као муву, —- ја се одмах претурих с пута, и скобрљах се у јарак, вичући моме другару, који ништа не разуме шта чувар немачки говори, него непрестано у чграпи тражи камичак што га жуљи: „Спасавајте се!