Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

706 ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ [--

Опасност!“ Три пут сам викнуо, и обадва последња бразилијанска колачића стрпао сам у уста, иначе добио бих лупање срца. После неколико тренутака, тим истим путем, као стрела, протутњише двадесет тешких кола. Чувар, пошто нас је посматрао нековреме, рече: „Господо, нико неће помислити да стеви хтели да оштетите пут, али у нашој Немачкој казни се и небрижљивост, казне се и они који довољно на своју личну сигурност не пазе. За то изволите поћи са мном, ја вас морам пријавити. Но странцима се овуда много кроз прсте гледа, и држим да ћете само на два форинта бити осуђени.“ У исто време подиже два прста и француски рече: „два форинта!“ — Мој другар, који је само те две последње речи разумео, маши се руком у џепи даде му два сребрна форинта; и ја исто тако учиним. Чувар се весело осмехну, подиже учтиво. своју капу, па брзо оде натраг а ми полагано напред.

Идем даље без икакве стазе преко неких лепих ливада; понегде има и лепих шумица. Идемо Рајни, коју не видимо откако смо сишли у долину. Нигде“ не можемо да угледамо какво село. Осврћемо се на све стране не би ли нашли излазак, који ће нас одвести до какве гостионице. Није још подне, али би се могла која чаша пива попити. Не знамо или идемо југу или западу. Мој другар рече: „заврљали смо!“ — ја му ништа не одговорих. Мшли смо даље. После неког времена ја рекох: „ми данас нећемо доћи на Рајну!“ Он ми ништа не одговори. Један човек, што је према нама покошену детелину превртао, виче: „кад би се туда свет шетао, ја не бих имао никакве користи од те земље!“ — Ми му ништа не одговорисмо, само мој другар дохвати се десном руком за џеп, и очекивао је кад ће онај подићи два прста и споменути два форинта; али тога не беше.

Идемо даље. Ево нас дођосмо до једнога дугачког зида, нигде му се свршетак не види; висок је врло, једва би амрелом до врха његовог дохватили. Кинески зид по свој прилици није, јер Кина лежи“