Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

Ени а И

ПИСМА ИЗ НЕМАЧКЕ 107

"на истоку, а ми смо од јутрос ишли само к југу. "Нека чудна ограда јесте. Идемо непрестано поред

тога зида, нигде краја нема. Шта је у тој тврдој

"огради, не знамо. Ево наиђосмо на једну узану

стругу. Ту се зид оронио, и познаје се да су га мајстори почели оправљати; и данас би радили да није недеља; донекле озидали су га, али се још може лако прекорачити. Ми стојимо и гледамо кроз тај продерани зид. Видимо жбунове, лепе стазице и цвеће. После дугог стајања, мој другар рече: „антрон!“ — реч аншрон значи на српском језику:

_уђимо, или правилније да рекнем: значи на фран-

цуском језику уђимо. — Он прекорачи најпре десном ногом и пређе, ја прекорачих левом ногом и застадох. Истина је што људи кажу да се на сваком кораку може несрећа догодити. (С оне стране, до самога тога зида, било је једно корито пуно житкога малтера; левом ногом стао сам усред тога корита. Мој другар стоји према мени и гледа моју

"леву ногу на оном истом месту у кречу где је "његова десна нога била и не смеје се, само ми

рече: „чувајте се, ту има креча!“ ја се прихватих за шешир и рекох: „благодарим!“ Срећа те корито не беше дубоко, нисмо се удавили, само смо по

једну ногу до чланка обелили, Тако, путоногасти,

идемо даље. Видимо да смо дошли у најлепши парк. Шуме, ливадице, путови за кола, цвеће, стазе. После неколико минута наиђосмо на једно лепо језеро, по њему пливају лабудови и рибе. Седнемо поред језера и брижљиво оперемо креч са својих ногу.

Овај парк као да нема краја, то је прави лавиринт: идемо кроз шуму једном ставом к западу,

са она нас одведе к истоку. После Версаља, Потс-

лама и Шјенбруна, нисам видео већега парка. Рав-

"ница је, не можемо да погодимо пут, који ће нас

извести. Кораке наше заустави једна дугачка сгаклена зграда; место крова и зидова са стране само су стаклена окна. Идемо поред ње и она учини

"нам се да нема краја. Наиђосмо на једна мала отво"рена врата; стадосмо, Улазак на та врата беше