Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

108 ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ

запремљен празним судовима, у којима је цвеће неговано. То су врата на која баштовани уносе

воду, земљу и друго што им треба. „Антрон!“ рекох

ја. „Антрон!“ одговори мој друг. И прекорачисмопреко празних судова, затим преко неких колица.

и мотика, и обретосмо се у прекрасној стакленој башти. На све стране водиле су путање кроз нај-

различније биљке, које расту у најтоплијим краје—

вима Америке и Африке. Све је.пуно, свуда стабљика до стабљике. На више места нашли смо баштоване: он нас учтиво поздраве, па даље раде свој посао. Нама се чини да идемо по оним земљама где нигда снег не пада. Задржасмо погледе на цвећу што из једне обешене котарице стрмоглав

расте; двет му је леп, жућкаст, меснат, и не можете“

рећи да није од воска начињен. „Знате ли ви ботанику 2“ упита ме мој друг, гледећи у то цвеће. „Знам, ботаника говори о биљу“ одговорих му ја.

Он се прихвати за шешир; тим је ваљда хтео за—

хвалити за објашњење... Кад смо наишли на лепе, африканске, палме, и ту смо се зауставили: дуго смо их гледали. Оне су високе, због њих је на томе месту кров високо подигнут. Све што видимо, све је их далеких земаља донесено. Свима оним различним биљкама, а хиљада их има, чини се свака угодност, али оне су опег невеселе и кржљаве. (Оне осећају да су затворене; не познају сувце својега завичаја. Рука баштованова, која их негује, вређа их. Ништа им не може накнадити њихову слободу, њихову постојбину, за којима вену, болују, туже. Лав у менажерији није лав, то је његова кожа навучена на мајмуна: трпи да му се из пушке поред његових ушију пуца, скаче кроз обруч као псето, лиже руку свога господара у којој бич стоји. Стаклена

башта то је менажерија, кавез за биље; свако расте“

онако како му баштован заповеда. Поносита палма, краљица жарких пустиња, овде врхом својим удара

у своје стаклено небо, жалостиво обара своје гране“

доле, као лав у кавезу и она осећа тугу за својом

постојбином. Туга, на овом свету много је старија.

Ро И