Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

ПИСМА ИЗ НЕМАЧКЕ 109

од религије; њу осећа и животиња и биље; то је један узрок више за припитомљење. Животиње немају религије; то је један узрок мање да се међу собом не мрзе и не кољу.

Како је загушљиво и врућина у овој дугачкој стакленој згради. Различни, ма и лепи мириси, кад их је и сувише, непријатни су. У дну ове зграде изађосмо на једна врата. Ова су врата велика, вепа су од свих мањих врата; и за сва друга врата, која нису оволика, може се поуздано рећи, да су мања од ових врата. Ваздух напољу пријатан је. Идемо још непрестано к југу. Велика, граната дрвета крију нас од сунца. Скинусмо шешире. Благ ветрић брише нам знојаво чело, преврће тамо амо нашу косу; за тај посао не треба му много труда, јер у обојице нема много косе на глави. Идемо даље. Нова препрека, која нам смета ићи право Рајни, појави се пред нама; то је једна велика двокатна палата. Не знамо како се може обићи. Прекрасна каменита кућо! Ко те ту постави, ко те баш ту озида куда ми идемо Зашто пречиш нашим корацима те не могу ићи право к југуг Мислиш ти да смо ми птице, да можемо преко тебе прелететиг Код толике равнице, ко те озида баш посред нашег путаг Не можемо преко тебе али ћемо кроз тебе проћи!

Мало даље пред нама забавља се један човек растављајући врежице што су се замрсиле. Не бих рекао да је вртар, руке су му беле. Можебити да је кувар, лице му је добро ухрањено. На сваки начин беспослен је као и ми. Он се не осврте на нас; ми се освртосмо на њега: „Би ли нас провели кроз ову палатуг“ — Он се исправи, погледа нас непријатно, а осмехну се пријатно, па, долазећи нам са цвећем у рукама, одговори: „зашто нег“ = Уђе пред нама на једна споредна врата, показа нам степене, по којима се попењемо на горњи кат палате. Што смо год ту нашли све је лепо и богато. У великој једној сали задржасмо се дуже; гледасмо прекрасне слике из талијанске и холандске школе. Кад се осврнусмо нашега пратиоца нема, нестало