Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

110 ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ

га: не дадосмо му никакве напојнице. У дну сале видимо другог човека: по дугачким униформисаним хаљинама, по обријаним брковима и по гордељивим погледима, познамо да је то слуга из ове палате. Он нас проведе још кроз неке собе, у којима такође има слика. Одатле нас одведе у крајње оделење, одакле се види Рајна: она је близу, може се до ње каменом добацити. Затим сиђемо низ једне лепе и широке степенице на улицу. Тај господин слуга испратио нас је до половине степеница. При растанку рече нам француски: „ви нисте познали онога господина што сте га нашли у паркуг“ „Нисмој“ одговорих му ја. „Оно је била лично његова светлост!“ рече он даље и подиже поносито главу. — „Ба!“ — рече мој другар, а тим је изјавио своје дивљење; и ја сам држао да и мени треба што год рећи, за то и ја рекох: „ба!“ — и одосмо даље. Каква је то светлост била у тој пустој палати, није нам нико казао, по свој прилици зато што нисмо никога питали. Северна светлост за цело то није била, јер је северна светлост свагда румена, а ово беше врло бледа светлост.

Кад изађосмо из палате, нађосмо се у лепој вароши. Улице чисте и широке, свет на све стране иде, и ми идемо. Дошли смо до саме обале. Даље се не може, још један корак па бисмо пали у реку. Поред обале видимо саме лепе гостионице. Целога лета обале Рајне ништа друго нису него шеталиште путника и странаца из свију народа. Поред шуштања таласа чујемо један лпријатнији глас, који долази из једне, густом шумицом опкољене баште. То беше глас од лупе тањира. Као из једних уста обојица рекосмо: антрон! И саме ноге окретоше се на ону страну.

На једном узвишеном месту, на самој обали, у хладовини зелених дрвета, беше много постављених столова и гостију. Ми седосмо за један мали, празан, сто. Између осталих гостију, у једном крају познам непознате Енглезе, они су већ ручали, па се забавфају пријатним ћутањем, Недалеко. од њих познајем

Рт грива лењир: