Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

126 ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ.

дам ову шуму; то све има ну Паризу. Наша булоњска шума и јелисејска поља превазилазе својом лепотом све шуме и све паркове на свету. Па Версаљ! Ба! Шта има Европа да метне поред Версаља2! Међу овим Немцима може. човек умрети од дугог времена: никакве забаве међ њима не можете наћи!“ За тим хитро узе шешир и штап, рече: збогом! и оде с коњима и кочијашом.

једва сам чекао или да оде или да ућути. Доса-= дан ми је са својим дугачким говором. За недељу дана познао је сав немачки народ, који за триста година још не може сам себе и своју величину и снагу добро да позна. Беше ми врло несносан. Не може човек у овом свету наћи себи по вољи друга: један сувише ћути, други сувише говори. На овоме младом господину могао сам видети каква је сада мода у Паризу. Имао је врло кратак капут, тесне кратке панталоне, и по њима пруге као Соломонова. слова, врло снизак шешир, савијену огрлицу, црвене рукавице, штап од два педља, имао је поред белога амрела још и дрвену кинеску лепезу да се хлади од врућине.

Пређем за његов сто, седнем на његово место, јер је много већа хладовина, и продужим своје при= јатно чекање. У томе дође орзум кораком из гостионице једна млада девојка. Она још из далека поче се извињавати: „Опросгите, морали сте чекати. Ви желите да платите: имали сте ручак и једну бутељу обичнога вина, то чини једну форинту и десет крајцара“. — Ја јој кагах да ја нисам ручао и да тек сада чекам да ми се донесе ручак. Она се слатко насмеја и купећи судове рече: „Ви се само шалите“ Она је сита и млада, па јој је до шале! Кад јој казах да је онај што је ту ручао отишао, она отрча у кућу да то јави, јер она му није ручак донела па га и не познаје. На ту важну вест једна старија жена изађе пред госгионицу, погледа ме испод руке, и жалостиво два пут махну главом. После неколико тренутака дотрча кочијаш уз брдо, и оде у гостионицу. Онај млади Француз сетио се

Е , Е = Б |