Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

ПИСМА ИЗ НЕМАЧКЕ 5 125

столом, гледам преко шуме у далеке рајнске пределе, и уживам задовољство стрпљивога чекања. Онај млади господин, што према мени за другим столом седи, љути се место мене. „Узалуд ћете чекати — рече ми напослетку — ја сам чекао, лупао, викао, па све бадава, док нисам собом отишао у кујну и казао да ми донесу ручак. Кајем се што сам дошао у Немачку. Жељно сам изашао из Париза да гдегод ове вруће дане проведем пријатније. Казаше ми: иди на Рајну, тамо је живот! Дођем на Рајну, пређем у Баден-Баден; ту вам је као и у Паризу: позориште, музике, на шеталишту не можете од кола и кринолина да прођете. Свуда пуно, све сама париска лица. При том, она игра на новце; изгубио сам две хиљаде франака. — Кажу ми: иди у Хајделберг. За два сата све сам видео. То је ђачка варош. Немачки студенти то су неуглађени људи, целу ноћ пију пиво и по улицама певају. При том, Хајделберг је чисто немачко место, нико не зна добро француски. На граници су француској, па неће да даду себи ни толико труда да науче језик да могу с људма говорити. Немци су глупи! — Ви нисте господине Немацо“ — „Нисам!“ одговорих му ја, а он продужи: „Штагод имате посла с њима морате се љутити. Њихова позоришта и разговори немају духа, њихове шале немају досетљивости. Чему се они смеју, то једнога образованога Француза мора једити. На сваком њиховом концерту можете заспати. Музика им нема живота, певање им нема гипкости. Па њихови војници! Видео сам их кад смо се поред Раштата провезли: изгледају као прави Кинези. Сад сам први пут дошао у Немачку, и не желим нигда више доћи. Мислио сам остати у Дармштату два дана, једва сам остао два сата. Казаше ми: Иди у Визбаден, то је место неописане лепоте, то је један комад Париза! — Дођем у Визбаден: исто као У Бадену: гунгула, лупа, врева, рђава музика. Утекао сам јутрос овамо да ручам. Гледајте, нигде никога нема! Нисам морао потрошити своје новце да гле-