Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

128 __ЉУБОМИвР П. НЕНАДОВИЋ

Кад се најрадије ти до земље прегнешг Кад својој девојци пролетњи цвет береш.

Од капље мастила бисери створе се, Ал где много кане, крмача зове се.

Мора човек често од љутње плакати, Што не сме лудака лудаком назвати.

Доста си ти стеко за своје живљење, Само кад си себи привико стрпљење.

Лакше ти је лавров вијенац оплести, Него наћи главу где да се намести.

Ево мог кочијаша! — ја сам знао да он неће преварити, осим кад би му когод једну форинту више дао. Сунце се спушта да зађе; одмах полазих. Кола су лепа и отворена, могу из њих гледати на. све стране. Нека говори лекар шта хоће, али ја знам да је много пријатније један сат возити се, него три сата ићи пешке. Природа да је хтела да човек много иде, дала би му четири ноге, а не би дала мекане јастуке за седење. Право има Таљерап кад каже: Куд се год можеш возити, не иде пешке,

Задовољан сам данашњом шетњом. Ноге моје добро су издржале пробе! Уверио сам се да су опет потпуно здраве, по њима могао бих још сто година живети. Оне су ме данас узнеле на тако висок брег, а сада се у колима мирно одмарају; осам коњских ногу платио сам да место њих низ брдо иду.

Овај брег, као и она долина, зове се Неро. Може бити да је то име остало још од римскога императора Небукаднецара, јер су Римљани у његово доба пронашли ове вруће изворе у Визбадену, и озидали су леп градић где је становала двадесет друга легија. Године 1838. нашли су једну римску цигљу која све то јасно доказује. По тој цигљи начинили су утени Немци модел од гипса исто онако како је тај градић изгледао. Прошле године, са неким Енглезима, гледао сам тај модел у визбаденском музеју, и дивили смо се немачкој вештини.

а рта и 25