Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

ПИСМА ИЗ НЕМАЧКЕ 129

ХИГ

Седим и ручам у великом салону до парка. Данас је необично много света. Све је луно. Киша их је дотерала да под кровом ручају. Овде су сва јела по француском начину. и све су цене по француском начину. Гости су измешани, има и Енглеза: немачки језик не чује се никако. Кувар и лонци из Париза су. Французи се радују кад у туђој земљи нађу француску кујну и фравцуске фризере. Француз је као пуж: сваки би, да може, понео собом један комадић Париза. >

Наједанпут неки део гостију престаде јести, и дође у неки необични жубор. Неке телеграфске депеше, што су ишле из руке у руку, томе су узрок. „Гласно нека се чита!“ повикаше неки Французи са дна салона. — један се подиже с депешом у руци; сви ућуташе: „Дакле чујте! На париској трки кобила Сорнета добила је прву награду од сто хиљада франака. Император и преко триста хиљада људи били су присутни. Откако постоје кошије то је прва победа францускога соја над енглеским. Император и непрегледна маса света пљескали су рукама, и викали: живела Сорнета!“

Тек што је тај свршио, други уста са другом депешом: „Господо, мени јавља директор мојих добара опширније: Сорнета припада мајору Фридолину; има јој четири године и седам месеци; мати јој се звала Муња а отац Чудило. Због ове прве победе над енглеским коњским сојем, читав Париз плива у радости“.

Сви Французи, а то беше већи део гостију при ручку, дођоше у право смушило од радости. Подигоше чаше, вичући: „живела кобила Сорнета! живео император Наполеон!“ — И вино шампањско кипело је преко чаша. Овако су се негда њихови дедови радовали, кад им је дошао глас о победи француске републиканске војске на Маренгу.

Данас, при овом ручку, само се о Сорнети говори. Још је дошло десет депеша, и свака је ишла

3