Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

Ху | ПАВЛЕ ПОПОВИЋ

Диме оца, пише једну малу српску историју за основне школе, обећава да изради и српску граматику и књигу писмених састава за школу, и најпосле креће Шумадинку, коју ће с прекидима издавати до краја 1857. | __Али „што је дикла навикла“. Немиран дух и страстан путник, а осећајући и неку неодређену грижу савести што није довршио школу, Ненадовић већ у јуну 1850 уступа уређивање Шумадинке Милораду Медаковићу, брату свога пријатеља Данила, и затражи од владе одсуство. Он тражаше одсуство за годину дана, „за наступајућа два школска теченија“, да би могао „започете предмете“ продужити на школама у иностранству. Првог септембра 1850, њега разреше од дужности, и он одмах отпутује. (Само, започети предмети остадоше и даље у стању у којем су били. Овога пута, његово странствовање још је мање, него она ранија, личило на какав правилан ђачки курс. Што је он чинио те године, то је био чист туризам. Прошавши понова кроз „мој лепи Хајделберг и Генф“, он удари на Мајнц и Кобленц, отуда на Брисел, и задржавајући се свуда „по неколико дана“, он се упути и дође у престоницу Енглеске. Ова му се није ништа допала. „Лондону сам се истина зачудио, каже он, али у њему влада новац и интерес; у њему душа, поред све његове вештине, у најмањим границама стоји, и из материјалног круга не може да излети“. Кад је разгледао катедралу св. Павла и видео мали тунел испод Темзе, Ненадовић је оставио Лондон, и дошао у Париз да ту зимује. „Париз ме је забунио са иљадама своји предмета за којима сам ја желео“, каже он. Али у њему није ипак дуже остао, ваљда и за то што га је познавао из раније. Убрзо, он га оставља за Италију, и преко Шамберија долази у Турин, а после стиже у Ђенову и Ливорно, фебруара 1851; његова песма Страшна ноћ пева неке имагинарне опасности на морском путу између те две вароши. Не улазећи дубље у Мталију, он се вероватно у Ливорну укрца у паро-

У о РЕУ