Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

ПИСМА ИЗ НЕМАЧКЕ 147

40 моје собе; најпре сам видео дим од дувана, па онда цигару, затим нос и целу главу свога сапутника. Пошто је неко време гледао уз улицу, окрете се моме прозору, и викну: „ми нисмо у Кастелу“. „Да где смо“ упитах ја. „То једини Бог зна“, одговори он, затвори прозор и оде да се облачи. То исто и ја учиним. — После десет минута сиђем у салон где се ручава, ту нађем њега и још доста путника: неки доручкују, неки читају новине. По белој кафи и по земичкама нисам могао познати у којој смо вароши. Кад смо готови били са доручком, платимо рачун, узмемо своје столице и пођемо кроз улице. Није никако у реду било питати у гостионици, пред оноликим путницима, како се зове ова варош. Треба се обзирати и на мњење осталога света. Шта би рекли они људи о нама! Доћи и ноћити у једној тако великој вароши, а не знати како се та варош зове! Кроз ваздух људи још не путују. Ставили би нас као неку реткост у новине. Известићемо се лако на улици. Когагод сретнемо знаће нам казати.

Није нам ништа криво што смо први пут у овој вароши. Нова варош: то је нова забава за нас. А шта је друго читав овај живот него само једна забава, неким лепа и слатка, а некима ружна и горкаг Кад се та забава сврши, све се свршило; а после, сума тих забава равна је нули, Улице, кроз које идемо, прилично су лепе, Гледећи на неколико "старинских кућа учини ми се да смо у Либеку. Но Либек лежи на мору, а овде нема мора: може бити да је пресушило. Има различитих кућа и палата, али ни на једној не стоји написано име ове вароши. 'Равлични људи, па ими куће различите. Људи се нису још сложили да имају једнаке капе, а камо ли да имају једнаку памет и куће. По свему што видимо можемо рећи да је ова варош жива: све _ има ноге миче се. Свуда чујемо само немачки језик, али у Европи се броје на хиљаде вароши, у којима се говори тај језик. Ко би погодио у којој смо

- 10