Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

146 ___ЉУБОМИР_П. НЕНАДОВИЋ

ће он, и тако наши рачуни биће измирени. Умало се нисмо одоцнили. Железница већ се почела кре– тати кад смо ушли. Ветар и киша пођоше да заједно с нама путују. У колима не беше много друштва. Затворимо прозоре, сваки се наслонн на своју страну, и после кратког жмурење а дугог зевања заспимо. Били смо уморни. Доклегод нисам заспао, мислио сам на Гетеа и на оне лепе, или — ако хоћете — ружне речи: „Светина не плаши се ни од чега као од разума. Од глупости требало“ би да се страши кад би могли знати шта је то страшно“.

Само сам се једанпут пробудио и видео да се ништа не види. Лампа се угасила, сви у колима спавају, киша на пољу пљушти, а влак иде необичном брзином. Био сам задовољан да смо још далеко од Кастела; наслоним се опет и слатко заспим.. Колико сам по други пут спавао, не знам. Онима, што су мртви и што спавају, време пролази брзо. Тек, кад кондуктер отвори кола, и викну: „дошли смо!“ пробудим се. Сви су излазили из кола, и ми смо изашли; сви одоше којекуда, и ми морамо ићи. некуда. Кад смо изашли мало даље, ја погледам на све стране, затим рекнем моме другу: „Ми нисмо у Кастелу!“ — „Да где смог“ упита он. — = Којје= дини Бог зна“ — одговорих му ја. У Немачкој свуда је обичај да сваки од бољих хотела има свој омнибус што чека госте; у једна таква кола седосмо,. и после неколико минута били смо у гостионици, где нам један дремљиви келнер отвори собе. Зора: већ беше близу. Нека песници и славуји у зору и о зори певају, ја само то знам, да је у зору најслађе спавати; зато легнем и одмах заспим.

Кад сам се пробудио беше већ девет сати, запалио сам цигару, отворио сам прозор, и онако, још _необучен, прегнуо сам се преко прозора и гледао сам на улицу. Свет је врвео тамо амо. Ношиво у простих жена беше друкче него око Визбадена, иначе све је било као у осталим не– мачким варошима. Мало затим отвори се прозор,

па ара дане: