Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

166 ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ

кад је пламтела, кад је сама својом светлошћу блистала. =

(Срећан си, месече, што си хиљаде миља далеко од земље! Да си мало ближе, Енглези би те населили својим колонијама; папа би ти послао хришћанску веру; султан би те приденуо на свој барјак; краљ би те пруски бомбардао, а словенска цензура избрисала би те с неба, јер сувише светлиш.

Јадан месече! Залуду озго светлиш, на земљи је ноћ! — И кад сунце стоји ту где си ти сада, и онда је међу људима ноћ, тамна и мрачна ноћ. Између 1500 милиона глупих, ропских и сујеверних, људских, глава, што по свој земљи помрчину распростиру, шта је десетак хиљада оних, што правом светлошћу светле и разгоне тамуг! — Глупости људске јесу ове: — — — (Овде, као продужење, прочитајте с краја на крај општу историју рода људскога).

КРАЈ.