Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

4

ЉУБОМИР НЕНАДОВИЋ КАО ПУТОПИСАЦ ХМИ

и прљавштина померанска које су могле изазвати патриотско задовољство како је у нас то боље све су то предмети вредни описа. Ни личне авантуре нису свакодневне; прелазак од Штетина до Путбуса на малој једрилици, по ·најгорој олуји, с пуно опасности, с правом је могао изгледати Ненадовићу као авантура лоп ршз шта, као једна истинска робинсониада. Тај је описи најбољи у књизи, он чини једну занимљиву главу у иначе бледом спису Ненадовићеву. Има и стила гдегде; лепо је посматрати како се у младом човеку од двадесет и четири године рађа доцнији стилист, Како је његов друг Шлама био у опасности да се удави сам на чамцу, Ненадовић, који је остао на лађи, жали: „е, мој Шламо, заједно учисмо, заједно путовасмо..., па нам не би суђено да се заједно удавимо“. А кад се Шлама врати и стане да прича о својим авантурама на копну, где су га неки страшни пси напали, он каже како је на Ненадовића мислио и жалио: „е, мој Србине, заједно учисмо, заједно путовасмо, па нам не би суђено да нас заједно пси поједу“. Овакав паралелизам у конструкцији, који је једна лепа стилистичка особина, ја не знам да ли се налази у кога другог нашег књижевника тога времена У овом путопису, — то се ипо овом види — већ се јавља и Ненадовићева шала, и нешто хумора

Писма из Швајцарске још су боља; очевидно Ненадовић напредује као путописац. „Гимназианог“ елемента нема у њему више, или је незнатан, род вутописа је шири и објективнији; што има објективног, то је занимљиво и весело. Сам пут је леп и редак, Ко се од Срба пео на Риги-Кулм, Фурку и Гримзел, и ишао пешке по глечерима2 Очевидно, вема их много, ни данас, а камо ли онда. Ствар је, „дакле, заслуживала да се опише, као што су то исто заслуживале и ретке лепоте фирвалдштетског језера, и весели живот ђака у Хајделбергу, и слично. Опис овог последњег је и леп код Ненадовића. Тако исто је похвалан и опис рађања и заласка сунца