Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

ЉУБОМИР НЕНАДОВИЋ КАО ПУТОПИСАЦ ХЕ-

хове авантуре, и ако пуне опасности, ипак су безазлене, с левим примерима храбрости и лукавства, са шалом и ведрином.

Кад су пошли из Андермата, сами, без вође који је ту врло потребан, само са путним књигама у које су наивно веровали, они одједанпут осете да су изгубили пут; а ноћ, хладно, а они у лаким хаљинама, па не знају шта ће, и малодушни предлажу да се ноћи ту, како ко зна. Најпосле се реше да стану сви у ред, па да броје; на кога падне број 134, тај ће бити председник. Изабрани је био „весео као да смо га за краља изабрали.“ „ја сам земљак Блихера, викну он; ја не знам друго него да идемо напред“. Пошто је узео све мере да нађе прави пут, и нашао га, он одиста води срчано. „Мене пустите напред,“ виче он у једном тренутку - опасности. Први иде преко једног врло опасног моста, и светли другима палећи листове своје путне књиге; лепа иронија на њену вредност. Најпосле, нађу неко преноћиште, један манастирић у којем је живео само један стари капуцин, али је преноћиште тако тескобно да у њему могу наћи места само четворица, а њих је двадесет. „Мапослетку, сагласимо се... да кажемо калуђеру како нас нема више од четворице“. Четворица се издвоје напред, и закуцају на врата. „Ко јег“ „Ми смо, ради смо да преноћимо“. „А колико вас јег“ На то питање, и они напред, и остали позади, сви у глас дрекну: „нас четворица.“

То су све лепе ствари, ведре и безазлене. Понекад има и контраста, ноте благости и нежности. То је при додиру те младости са старијима; попустљивост стараца лепо конграстује ову експансију младости, и даје нежнију боју ствари. При капуциновој молитви пред вечеру, сви се случајно загрцну од смеја, а он им после у шали каже да ће сутра имати кише као казну за тај несташлук. „Путујте срећно, моји млади пријатељи, и уживајте у Швајцарској све што човек ваших година може уживати“,

каже им други благи старац после једног сличног испада.