Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

ХХ ПАВЛЕ ПОПОВИЋ

Путничко писмо из Париза врло је кратко, и описује само долазак. За њим су Спомени из Парига, дуги али неоригинални; они су превод једне путне жњиге с Ненадовићевим домецима. Ни једно, ни друго немају озбиљније књижевне вредности.

||. ~

Кад је дошао у Неапољ, Ненадовић једним случајем наиђе на Његоша; састанак њих двојице занимљив је.

Његош је био смртно болестан. Годину дана раније, он је већ почео путовати да нађе лека болести. али то путовање не поможе. Лекари му саветоваху, најпосле, нека иде у Неапољ, можда ће бити боље; онда се још није знало за Давос и Лезен. Тако Његош, око половине децембра 1850, крене тамо, и стигне почетком јануара 1851, два месеца пре Ненадовића, од прилике. Сичија је била у последњем стадију) кашаљ му толико смета при лежању да многе ноћи мора да проведе у наслоњачи. Слаб је сасвим, као вејка; ноге су му танке као штапови, нос ушиљен, уши провидне, благе и замишљене очи упале у главу. Лице му је бледо; кад је гневан, лака румен прелази му преко лица да за собом остави још јаче бледило; утисак је као кад се утре кап црвена вина с белог карарског мрамора. Још је млад, без и једне седе, иначе огромна људина: тим већа жалост кад га човек погледа. Суморан, „Види страшну уру пред очима“, осећа тешко умирање после тешкога живота. Уз то, сломљен, разочаран, пун горког искуства, титан који умире. Пун брига још; кад се већ мора прерано 'умирати, што да се умре у тако тешким временимаг Омер-паша има једнако агресивне намере према Црној Гори; Његош то одавна зна. Тражио је ради тога заштите на руском двору још много раније; добија писма о све јачој опасности; једнако мисли на њу, и у својој наслоњачи, и у гроти Сибиле, и кад доцније гледа Лаокона у Ватикану. Брига је тим већа што ни питање о његову наследнику није још коначно ре--

по аН АИ или ан