Писци и књиге IV

98 ПИСЦИ И КЊИГЕ

Наше најмлађе песничко покољење пева песме чији наслови казују садржај: Један плач, Рани · увелак, Тужене песме, Тужан дан, На гробљу, Мрачпо је ч пусто, Плач, Погреб, Сузе. Нирвама, Пе ртојитаа, м готово нема млађег песника који нема своје Кушие. Ми смо већ придављени књишким песимизмом наших најмлађих писаца, алп треба признати да тако црнога песимизма још није било као што се налази у Посмршним Почастима Г. Симе Пандуровића.

Г. Папдуровић је безуслован песимист, каквог ми до данас нисмо видели, песимист не са системом, но без система, у пркос свакоме систему. У једној „белешци“, мутној као што "је сва његова поезија, пошто је — врло непесимистички, у осталом — изјавио да би волео повољне п пајпрофаније одзиве о својој поезији одрицања свега и мрхжње на све, он чини ову презриву исповест: „наш је бол п сувише дубок, да бисмо могли не презирати друге, а наш живот п сувише јадан, да бпемо собом били задовољни“. То је врло наивпо и претенциозно казано, али треба признати да је песник остао томе врло доследан, са оном непромењеном доследношћу људи у лажним пдејама и на погрешном путу. И у томе духу, као псалми над мртвацем или завијање кукавице на гробљу, ређају се монотоно тужне песме: