Писци и књиге IV

ОБНОВА НАШЕ РОДОЉУБИВЕ ПОЕЗИЈЕ – 110

вања од пијанства речи, умор од све те оргије осећања. С једне стране Светозар Марковић са својом позитивистичком и реалистичком „новом науком“, са. друге стране недаће од 1876, Берлински Конгрес, 1885 година, опасне и крваве унутрашње борбе у Србији, све је то ладило, сушило, уништавало стару националну романтику и емфатичну патриотску поезију, Лаза К. Лазаревић је омладинске идеје називао „будалаштинама“, Медо Пуцић „болешљивим маштанијама“, а Војислав Ј. Илић свирепо је исмејавао алкохоличарски занос косматог омладинског песника: Ласкао је подло у песмама роду, И ко бесно псето мрзео је воду. И како је неизбежно у целокупном нашем и народном и у појединачном животу, из једне крајности пало се у другу. Место оних националних манитости од пре четрдесет година наступила је једна ладна, чисто формална, "неплодно песимистичка, уметнички неузбуд"_љива, нехумана и анационална поезија, без везе са животом, чак са извесном мржњом на, живот, равнодушна. према свему што није суптилност осећања или отменост речи и музика фразе. Јован Дучић, рођен у Херцеговини, почео је, вештачки као редак цвет у стакленој башти, обделавати поевију, „мирну као мра_мор“, „хладну као сену“, објављујући пре8 %