Писци и књиге IV

(Е ПИСЦИ И ЕЊИГЕ

на модерне, на домаће као и на стране писце. Сва · та стара критика састоји се у подјармљивању појединачног разума општем разуму, у књижевним традицијама. Једно дело не суди се по његовој вредности но по односу према целој књижевности. Сва се дела мере према једном, у напред утврђеном идеалу. да француски ХУД век то је била класична књижевност, Аристотело и Хорације, за Низара и догматичаре прве половине ХТХ века то је била апстрактна идеја пречишћеног француског укуса, класична књижевност Х УП века. Једно дело за њих у толико је добро у колико не носи ничега 0с0бенога и оригиналнога и у колико се приближује том књижевном идеалу.

У наше дане ту критику представља француски критичар Бринетјер. Како он мисли, критика мора да постане наука, то јест да одстрани лична осећања и утиске, па да извуче општу идеју, закон. Морал, то је одвајање из нижих побуда највишег идеала, дужности; књижевна критика издваја случајне и пролазне елементе, и износи стварну, битну лепоту. Од једнога дела тражи се да буде сао-

1 Код нас се шездесетих година прошлога века веровало се да је наша народна поезија прва и последња реч лепоте, еванђеље естетике, и да се сва дужност песника састоји певати у скученим границама „народнога духа“ и у готовим калупима пародне уметности.