Писци и књиге IV

ОБНОВА НАШЕ РОДОЉУБИВЕ ПОЕЗИЈЕ 119

збирци, налази се стих из једног благородног песника Слободе, болнога Надсона:

Пустђ пђенђ твол кипитђ огнемђ негодованђа

И душу жжетђ свови правдивого слезои,

Пустђ отенвђ вђ нен наџидутђ и чести желанђа, И честнал лобовђ кђ отчизиђ дорогои.

И у првој песми песниковој, која је као увод, која даје прву и основну ноту, он казује своју крепку душу слободна човека, која пркосно стоји и у бури чвршћа:

Не, бор здрави није пао Ја и сада крепко стојим Бог ми јако срце дао | Да у часу страшних дана, У сред борбе и мегдана, Не поникнем челом својим.

У невољи и беди, и у њему и около њега, срце му се шири, а душа испуњује оратским саучешћем према онима што трпе око њега. И Шред Распећем, он се учи пожртвовању и раду за друге:

Хоћу да живим животом Човјека Хоћу да љубим, да трпим и страдам У својој Вјери да се Добру надам Што но ће доћ кб света ријека

Пророчним гласом будићу из гроба Истину мртву и слободу роба Што спутан сунца завичајна жуди.