Писци и књиге IV

120 Писци И БЕЊИГЕ

И крвљу својом прелићу све путе,

Идући теби и вјерујућ у Те

Ускрели Брате потиштених људи! Он узима свој песнички посао онако како га је Виктор Иго схватао: „посао песника јесте тешити“. Он дубоко саосећа са. целом земљом својом :

Мене све ране мога рода боле,

И моја душа с њим пати и грца... Он неће у сањаријама и на цвећу да проживи свој век који је нечем више намењен:

Не одврати лице! Пружи руке своје

Онима у јарму што невољно стоје,

И чекају сунца кроз маглу и олуј.

Помози и спаси! Невољу излијечи !

Изгрли, изљуби ! Ране излијечи.

Ил ридај и плачи, и са братом болуј!

Оно што Шантића одликује од старијих и обичних патриотских песника, наших, то је што је његов патриотизам на реалном основу и позитивне садржине, што он не воли народнацију, као једну апстракцију, но народ-пук, живе људе, сељака. У томе погледу његова патриотска, поезија везује се- за, социјалнонационалну поезију Ђуре Јакшића из седамдесетих година, за Рашара п за Земљу. Његово срце затрепери љубављу за народ не када пева Душанове војске које полазе на Цариград, но када види невољне тежаке да за