Писци и књиге IV

ОБНОВА НАШЕ РОДОЉУБИВЕ ПОЕЗИЈЕ 121

хлебом иду у Америку. И то он казује у живописној и узбудљивој визији: Пароброд спреман. Море се колеба, Посљедњи пламен на западу трне; Сутон се рађа и с јесењег неба Полако пада на зидине црне. Палуба пуна. Руке уздигнуте Поздраве шаљу и с рупцима машу, У мноштву овом видим чељад нашу, Наслонили се на перваз па ћуте.

Та велика љубав према сељаку, као темељу целе наше расе п највећем страдалнику међу свима нама, прелази готово у извесан култ, онакав какав је. био у руских народњака педесетих година према мужику. И песник, у песми Пред колибама, пева читаву химну том „убогом другу дуорава и врела“, тврдих жуљевитих руку, који својим знојем залева земљу, и крвљу брани „ову груду нашу“, Он се освежава и препорађа у додиру са људима из народа, који га уче раду, стрпљењу и оданости земљи, и у Рибарима он им се заветује:

Ја ћу да вас тјешим и да с вама страдам

И да кушам борбу са морем и небом !

Хоћу да се с вама и молим и надам,

Хоћу да се с вама истим храним хљебом.

Извесно је: то је другачи, разумнији, стварнији. искренији, дубљи и бољи патриотизам