Писци и књиге IV

122 ПИСЦИ И КЊИГЕ

но што је онај празни вербализам, сва она емфаза и реторика, са којим смо се навикли сретати у безбројним патриотским песмама нашим. |

ж

Други песник наш који са истим таквим успехом обнавља нашу патриотску поезију јесте један још млад човек, чије име тек почиње бивати познато, Вељко Петровић. Тај млади човек, и по сноме што је већ дао, и по ономе што ће извесно још дати, имаће име у српској књижевности, Он је данас, са Милетом Јакшшћем, најбољи живи песник старе Војводине, и читајући њега добива се утисак да се није утро корен оне цвасти сјајних песника војвођанских, који су пре четрдесет година издигли на онолику висину уметничку поезију српску.

Вељко Петровић до сада није у једну књигу прикупио своје песме, растурене по „Летопису, Матице Српске, Бранкову Колџ, Заотететћи и Српском Књижевном Гласнику. Али и по томе што је дао, он већ има сасвим одређену књижевну физиономију. Он има све мане свога нараштаја, извештаченог модернизма, којивише опомиње на Будим-Пешту но на Париз, болешљивих осећања и бизарних идеја, али све је то ив снобизма и моде. Он је несумњиво пе-