Писци и књиге IV

124. ПИСЦИ И КЊИГЕ

Ја хвалим брак тај твој и оштра рала;

— ја волим земљу човечју и младу.

Прашуме, хриди, куд још стигла није

ни нога људска, за мене су стране.

— Твоја ми кора зној и сузе пије.

Ја чујем, кад ми глава на те пане,

велико твоје срце како бије. Та земља, то је мати, ранитељка, учитељка, лекарица његова. И никада у нашој поезији није боље и лешше изражена она тајанствена веза која постоји између човека и земље из које је изникао, она чудотворна и исцелитељска моћ „рођене груди“ на децу њену. У песми Нови Антеј, песник пева меланхоличну „своју равницу“, црну и угарену земљу под зеленожутим кукурузима и са белим кућицама шћућуреним као голубови. И ту, у тишини и топлоти, његова, се душа као цвет јутарњи отворила :

0 мајко моја, земљо! Ево ме дођох, о мајчице моја, поклонити се теби, дођох ја...

На твоје крило вериге полажем свих светских, глупих, мамљивих таштина.

Уморан сам и клонуо сам, мајко,

У обесном п јаловом витлању

„„И ја ти дођох сад на крају лутње, дођох да просим милоште у тебе

дођох да паднем на родну ти груду, —

1 Летопис Матице Орпске, 1908, књига 241, стр. 67—68.