Писци и књиге IV

ОБНОВА НАШЕ РОДОЉУБИВЕ ПОЕЗИЈЕ 122

И да се дигнем оснажен п силан К'о некад Титан са твојега тла!

У свету он је растурио благо свога срца, душа му је почала трунути, и он се без младости, без снова, без полета, изнурен животом, враћа матери својој, земљи својој:

О дај ми младост. полет, пдејале, матерњи дух твој удахни у мене, пусти, да корен зароним у тебе,

у срце твоје питомо и топло,

у утробу ти, у животворну,

из које но сам исклицао и сам,

и за њу да се захватим дубоко

ко онај крепки јасен на рудини,

и да из тебе никакова сила ишчупати ме не узмогне више.

Па кад окрепљен крвљу твојих жила поносно дигнем чело своје горе,

нек дува вихор, — западњак, северад о моје ће се оштетити гране.

А песма коју тад захујим биће реч твоје душе и твојих дубина, громовна песма твога верног сина..Ј

Други су своју земљу волели са оптимизмом, зато што су је видели лепу и што су уживали у њој, и таква заинтересована љубав није никаква заслуга. Врлина је волети своју земљу онако несебично и дубоко инстинктивно као што је воли наш песник, заједно са свим

1 Брамково Коло, 1906, број 41, страна 1290—1291.