Писци и књиге IV

М. М. УСКОКОВИЋ 188

узрока. Ту је старомодни бајронизам, бледи, фатални љубавници, замршене косе, свела, лица, са душом која се сажиже. ту је стара реторика, романске фразе, позоришне тираде и клетве. Каткада изгледа да је цела цртица написана да се поспе цвећем какво банално књижевно осећање, да се смести каква фраза, са ефектом. То су све ствари које су у складу са оном уочљивом црном бојом на корицама и са оним прилично претенциозним насловом. Г. Ускоковић који воли модерност овде је остао при врло старим стварима.

Когод је почео писати, писао је увек са тим ењишким дометцима и са неизбежном емфавом, и Г. Ускоковића не треба прекоревати због онога без чега се готово не почиње. Тим пре, — и то је онај други, бољи елеменат, — што он има талента. Има у његовој књизи душевне узнемирсности, рањене нежности, силом з34држаних суза за оне који су страдали од суровости живота, нарочито за ломну и бедну жену, „доброг малог створа“, који пати од тих грубости. Има ту носталгије пунога живота, живота „у лепоти“; има једна болна иронија, која је можда најбоље што у овој књизи има. Неколико цртица су сасвим добре, са изразом, са јачином, са нечим врло сугестивним у оним испрекиданим реченицама и у оном тону тужног подемеха, са нечим интимним,