Писци и књиге IV

134. ПИСЦИ и КЊИГЕ

што отвара видике мисли и осећања. Тако су оне кратке ствари о жалосном Господину који чити доброчинство, тако Извол'те, у неколико реди збивена трагедија младе девојке која је продавала цвеће, тело и душу. Има у Еп ет, атт једна прилепчива меланхолија лепога јесењега дана, када под сунцем и ветром који милују човек осећа студени самоћу зиме која наступа. Место оних општих, романских описа, декорација за Манфреда на Алпима, Г. Ускоковић може да да прецизан опис, наг као зимско јутро, али снажан и леп: „Хучи изавија кошава кров суро, голо стење, које дере к небу као храмови дивљих богова. Погдегде и црни кржљави руј, а под голим дубоким точилима бели се сув просен снег прошаран увелцима сасушеног лишћа,“

И место романских речи долазе крици са срца, одвратности од таворења у живим гробницама, у „задаху трулог намештаја и одбачених књига“, жеља са ваздухом п слободом. Г. Ускоковић има и стила, има и праве речитости, у појединим местима: „Ја сам тај уморни галеб који пада на стену, да се на Њој одмори, !, одморан, да размане крилима, па понова да се залети поврх таласа у буру и маглу. А ти си мирна морска стена, судбином одређена да стојиш сама у пустом видику и да спасаваш уморне галебове“. Или: „Очи се саме отва-