Писци и књиге IV

ЈЕДАН ЗАДОЦНЕЛИ ПЕСНИК 143

горић иде тако далеко да се служи и провинцијализмима старих војвођанских лиричара.

На крили је мојих најмилих снова !

И како је све то очајно банално казивано! Младу љубав он овако оригинално опева.

Кад преда мном ти се јави, Моја дивна зоро бајна,

У оку ми од радости Затрепери суза сјајна,

Тад у души мојој сину Једна лепа слика мајска Пролетњег се јутра сетих, И онога часа рајска... |

За лепу девојку, „надземаљеску слику“, он има овакве речи:

Тај мирисни цветак, та богиња права, Погледом и стасом плени, очарава. Гледали је момци нежно и умилно

И љубили тајно, ватрено и силно.

У „романси“ (|) Под Шаром. ево нове пасторале :

Бујни Вардар шуми, тече, Заносно, весело,

А крај њега стари пастир Стадо чува бело.

Стадо чува и с њиме се Шири пољем, лугом,

И по каткад песму пева Болно и са тугом