Писци и књиге IV

СТАРИ И МЛАДИ У СРП. КЊИЖЕВНОСТИ – 155

вешћеног „ошширнијег говорења у засебном чланку и подробније оцене нових песничких производа.“ Ако „Лешоџис не може да буде научна и песничка ревија за књижевнике Војводине, или за књижевнике који ће писати и за Војводину, а он не сме бити благајна и орган за књижевне банкроте, који изумевају српској књижевности имагинарне непријатеље да би јој се натурили као Св. Ђорђе, и још најмање семе Летопис, рецимо просто и разговетно, забадати трн у здраву ногу.“ Речи су сувише оштре, али мисао је у основу тачна.

Г. Илић се поново враћа на послове који премашају његову снагу и његову књижевну интелигенцију. Он са времена на време допушта себи да теоријски говори о књижевним и уметничким питањима, и то ради увек са подједнаким неразумевањем, било да у једном истом чланку побрка Монако и Минхен, било да као „Цензор“ Бранкова Кола сарањује цео рационалистички и реалистички покрет у нашем духовном животу.

И овај њогов чланак има све рђаве стране ранијих сличних послова његових. Г. Илић не зна ствари о којима пише. Или, што је још горе, он их зна рђаво. Он са озбиљним лицем изналазача једног филозофског система прича баналности које се данас знају и у петом разреду гимназије, или се заплеће у мутне фразе