Писци и књиге IV

156 ПИСЦИ И КЊИГЕ

и празне речи којима је тешко ухватити смисао, или се, најзад, огорчено и грубо, баца на оне које сматра за своје књижевне непријатеље. Противречности има сваки час. На 26—27 страни вели: „песник је део целине. Дух његова певања не може се одвојити од оног општег духа осећања и укуса, које једино време представља. Ово је истина која се не може порећи...“ Но на две стране доцније, он се предомислио, и сам пориче ту исту истину: „Стављати се у службу времену; подешавати свој дух његовим прохтевима, жртвовати свој индивидуалитет, своје Ја, ошштем, не само да не користи времену него га и штети“ Г. Илић. може мислити да је то дубина или суптилност, али то је у ствари груба противречност једнога човека којем у глави није светло и који ни сам не зна шта мисли и шта хоће.

Колико је Г. Илићу до тачности најбоље се даје видети из његова схватања Љ. Недића и његова књижевна рада. Ван сваког је спора да је Недић био непријатељски расположен према млађим писцима, да је мрзео на књижевну садашњост, прокламовао да је српска књижевност запала у руке писаца „без талента и спреме“, и да горих писаца и горега писања није било од како постоји српска књижевност. Г. Илић тврди да је Недић био „спона између литерарне прошлости, младе