Писци и књиге IV

ДОГМАТИЧКА КРИТИКА 10)

када се по себи разуме да они имају своју теорију лепога, када и сами признају да импресија није правило уметности но само полазна тачка, зар не би било и савесније и корисније обележити ако не своју естетику а оно бар у главним цртама своје естетичке идеје;

Ма да не допуштају да се импресионистичка критика помеша са индивидуалистичном, ипак они описују критичареву осетљивост у додиру са књижевним делима, целој уметности дају одвећ личан карактер, п сувише занемарују социјалну страну уметности. Уметност се добрим делом својим, ослања на општу симпатију и на људску удружљивост, и у једноме делу ми волимо оно што је опште човечанско, што изазива, одјек у дубинама наших душа. Виктор Иго је лепо рекао у предговору својих Посматрања: „Кад вам говорим о себи, ја вам говорим о вама. Како то да не осећатег Ах, безумниче, што верујеш да ја нисам ти!“

Ипак, поред свега тога, кад би се импресионистичка школа упоредила са догматичном, она је куд и камо тачнија, — или мање нетачна, — и много пре за примање. Она нема нескромних претензија, она не тврди аподиктички, она отворено признаје своју немоћ да да једно, непроменљиво решење свима, многод-