Писци и књиге IV

ПАВЛЕ МАРКОВИЋ-АДАМОВ 65

Владимир Јовановић, који је био добар човек, али чије песме јединствено личе на прозу, увек је изгледао мало смешан када је објашњавао зашто он пристаје уз реализам у поезији. Од прозних писаца наших, Г. Адамов покушава такође да у једноме предговору изнесе своје књижевно „вјерују“, и, — то одмах ваља рећи — са нимало више успеха.

Он почиње општом симпатијом према народу, који је „увређен, па му је тешко“. Он устаје противу оних доктринарних критичара наших који тврде да наш сеоски живот није у стању да пружи грађе за овећу приповетку и роман. (Када човек само помисли да је пре петнаест година требало доказивати једну тако просту истину!) Како Г. Марковић вели, још се није родио јунак „који ће умети одљуснути кору туђинских слојева, што се таложи у правом нам народном карактеру. Треба умети оценити шта је наше, самосвојно, ..лшта туђе, накалемљено... шта од једног и другог у једно сливено, те препорођено у духу народном. Исток и Запад укрстили су се ту“. „Тврдити да живот народни није толико развијен, да чијем великом уму даде доста хране, то значи тврдити, да народ наш није дорастао у пуној мери за просвету. Токорсе, друштвеност је у народу заостала иза нас!...“ Читалац је у овим разлагањима и сам могао одабрати тачно од

Писци и КЊИГЕ 5