Писци и књиге IV

76 писци И КЊИГЕ

хармонију у овој хармонији јевтине сентименталности, наивног оптимизма и плитког моралисања. Ове, можда оштре, речи, не вреде само за Г. Марковића: таква је скоро сва наша старија приповетка, и то је њена основна мана. Г. Адамов има нешто јаче наглашене мане бев мало свих својих књижевних другова, не само по садржини но и по форми. Причање му је често конвенционално, он прича онако како готово сви наши сеоски приповедачи, који, на рачун сељачке простодушности, простонародно буди речено! — само преклапају и аче се. Тако почетак Први пуш у колу:

— Силовит!...

— Пуст!...

— Љут !...

— Рис!...

Рисом га прозвали.

Ко га први тако назва: Кад паде први пут та реч: Где је то било:

Којом приликом"

Што му драго!

Рисом га прозвали.

Ево како почиње Круна: „Што је Јеша Скрлетовић момак, нема га више. И ако ће! Гавдачки је син, па је и прилика. Ама што воли да се хвали, е ту га нема више.“ Ево како Мој Баша: „Није да се хвалим. Па и