Писци и књиге IV

ПАВЛЕ МАРКОВИЋ-АЋИМОВ 105

ковић, Домановић, Ћипико, Будисављевић, са својим сатиричном или песимистичном жицом. Г. Марковић у оптимизму стоји напоредо са Лавом Лазаревићем. Као у Први пут с оцем на јушрење и у Школској Иконш, тако се и у приповеткама Г. Адамова све лепо свршава: у Чича-Мирку и Чича-Маринку, породична вражда свршава се свадбом Раде и Јање; у Фрушкој Гори, довољно је да заигра коло па да се писац нада да ће се осветити Косово; у Цвеји рђави зидар Моца, зли дух Цвејин, добија ћушку — „оде тај као и оно златно теле“, — а прича се свршава са једним дирљивим „Благо Јагоди!... Благо и Цвеји !...“ Први пут у колу свршава се једном сликом; Вуја гледа звезде и притискује Милку на груди; у Бруни, спрота Круна и говедар Раја постају газдарица Круна и газда Раја, и свршава се куповањем земље Јеше Скрлетовића, који је овим рајским душама раније пакостио; у Мом Башти, непослушни Бата, који се оженио мимо вољу Дадину и Нанину, бива кажњен за тај страховити и неопростиви грех: жена га оставила, кућа му отишла на добош, као што му је прорекла баба-Стојна („..замекало и њему пред кућом теле...“), а покварена Милка код „дугачког Стојана“ „поједе више батћна, но хлеба“. Једино Јоле, где је свршетак онако необјашњен и неочекиван, чини извесну дис-