Писци и књиге IV

18 Писци и КЊИГЕ

Јоле је писан са извесном топлином, и да није силом изведена и неприродна, свршетка, то би била сасвим лепа и нежна прича. Летње вече:

Беласа са месечина, па попала, где год могла, по земљи и крововима; а одсјајује на глатком лишћу, што трепери по дрветима пред ноћним поветарцем.

Нујно и једнозвучно ори се песма и цврчање малих попаца и зрикаваца, што се равдрагали у трави по лединама и ливадама. -

Затим у истој причи, оно место које подсећа на бесмртну сцену у Ш чину Ромеа ч Јулије : „Хоћеш да. одлазиш • дан је још далеко..“

.. . уста-се стискоше на устима. Срце се стисло на срце, па куцају, да пробију груди. Душе ће, мислиш, изаћи на пољупцу.

Петао на дуду залепета крилима, опружио шију, па кукурекну, колико га грло донело. Одазва му се други, па трећи. Закликташе по целом селу.

Ружа се трже.

— Други петли већ поју, Јоле.

— Не, душо први су тек. Вече се тек спушта.

— Ноћ, ноћ ће сада тек да падне“.

_ТГ. Марковић не обилује описима. У колико их има, они су недовољни, бледи, неизразити. Он не може да нађе ону карактеристичну појединост која баца изненадну и пуну светлост на ствари и душу људску, која даје осећај или емоцију онога. што је сваки од нас у жи воту осетио и видео, или што је могао осетити