Писци и књиге IV

СТЕВАН ЛУКОВИЋ 97

ужасно било оно очајничко рвање његово са њима, које је трајало тридесет и шест часова, и у коме је подлегао и отишао тамо одакле се ниједан смртни није вратио.

И ко да равдели дело од писца, ко да пише ладно о човеку као што је он био који нам је био тако близак и који је пролетео кроза живот са брзином, топлотом и сјајем једнога метеора! И ко да не понови оне тужне речи Октавове над гробом Целијевим у Марианиној ћуди Алфреда де Мисеа: „Ја сам га једини у свету познавао. Ова урна од алабастра, покривена овим дугим жалосним велом, јесте његова потпуна слика. Тако је блага меланхолија покривала савршенства те нежне и деликатне душе. Једино за мене тај ћутљиви живот није био тајна. Дуге вечери које смо заједно провели јесу као свеже оазе у сувој пустињи; оне су просуле на моје срце једине капље росе које су икада на њ пале. Целио је био добар део мене сама: и тај део отишао је у небо са њиме. То је био човек другога, доба; он је знао за уживања, а већма волео самоћу ; он је знао колико су илузије варљиве, а већма је волео своје илузије но стварност!“

Писци и КЊИГЕ Ц